Школа по мери детета

 

Архиве
Превентивне активности за спречавање ширења инфекције
- Редовно прање руку, након употребе тоалета, пре и после одмора, пре и након узимања хране..
- Не додиривати очи, уста и нос неопраним рукама,
- Не размењивати храну и не користити исте чаше и флашице за воду,
- Употребљене папирне марамице и убрусе редовно одлагати у корпе за отпатке,
- Коришћење гелова за суво прање руку када није могуће опрати руке сапуном,
- Одложити прославе и дружења,
- Редовно одржавање личне хигијене.

Милоје М. Васић, археолог и универзитетски професор рођен је у Великом Градишту 16.09.1869. Класичну филологију и историју на Великој школи у Београду завршио је 1892. Једно време радио је као наставник Гимназије у Великом Градишту и Неготину. Током 1895. постављен је за помоћника чувара у Народном музеју у Београду. Уз помоћ Михајла Валтровића издејствовао је стипендију за студије археологије у Берлину (1896 – 1898) а потом прешао у Минхен код професора A. Furtvenglera (1898 – 1899) и одбранио докторску тезу Бакља у култу и уметности Грка (Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen). Дужност управника Народног музеја обављао је од 1906. до 1914. Ванредни професор постао је 1920, a oд 1922. био је редовни професор до пензионисања 1939. Руководио је археолошким семинаром (1903 – 1939) и био уредник  Старинара од 1922 – 1939. Након Другог светског рата поново се активирао као редовни професор (1947 – 1955) и учествовао у организовању Археолошког института. Од 1949. био је дописни, а од 1952. редовни члан САНУ.

Објавио је већи број расправа и чланака из области праисторије, класичне и средњевековне археологије, нумизматике, историје уметности, историје религије и етнологије. Научни рад започео је 1894. објављивањем радова о Pincumu (Велико Градиште) и Viminaciumu, римским градовима на тлу данашње Србије. У свом научном раду одбацио је дотадашње археолошке методе засноване на скупљању материјала и њиховој дескрипцији, те дао стручне анализе смештајући налазе у шири културно-историјски контекст. Од 1899. до 1911. вршио је ископавања на више локалитета у Србији. Резултати истраживања, објављени у студијама Прилози решавању тројанских проблема (1906), Жуто брдо (1907) и Градац (1911), значајни су јер су у њима постављени темељи археолошке науке у Србији.

Од 1911. започео је системска истраживања у Винчи али их је прекинуо због Првог светског рата. По завршетку рата није било могуће наставити са ископавањима због недостатка новца, па је приступио проучавању средњевековне архитектуре и уметности. Из ових истраживања објавио је дела Архитектура и скулптура у Далмацији од IX до XV века (1922) и Жича и Лазарица (1928). Наставио је са систематским ископавањима у Винчи (1929 – 1934), а резултат овог истраживања је дело Праисторијска Винча I – IV (1932 – 1936). Умро је у Београду 4.11.1956.

Стручна сарадња: Народни музеј Велико Градиште.
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

Извор: Пошта