Дан школе

Ученици и радници Основне школе „Милоје Васић“
прославиће Дан школе у четвртак 18. априла 2019. године.

Приредба у школи почиње у 13 сати.

Милоје Васић

Милоје М. Васић је творац археолошке науке у Србији. Између 1881. и 1884. године Михаило Валтровић је утемељио све основне археолошке институције, а Васић је те институције развио и већ у првим годинама XX века српску археологију уздигао на највиши научни степен. тако су за непуних тридесетак година та два умна човека остварила дела на којима се заснива археологија у Србији. Васић је сматрао Валтровића својим првим учитељем, а готово сви који су радили и који данас раде на пољу археологије у Србији непосредни су или посредни Васићеви ученици. Та чврста повезаност и континуитет археолошких институција, археолошке методологије и археолошке мисли дају особени печат српској археолошкој науци и чине њену највећу снагу.

Милоје Васић је рођен 16. септембра 1869. године у Великом Градишту. Његов отац Милојко Васић био је терзија, а мајка Перса, рођена Стојадиновић – домаћица. Одрастао је окружен родитељском бригом, у невеликој породици, јер је од једанаесторо деце само троје – син Милоје и две кћерке – преживело године раног детињства. Сину јединцу била је посвећена особита пажња; добио је све што је могла да пружи једна имућнија српска грађанска породица средином XИX века: родитељску љубав, али не разнежену, већ повезану са најстрожим патријархалним васпитањем, и највише образовање у престоници.

Васић је студирао класичну филологију и историју на Великој Школи у Београду осамдесетих година XИX века, у време кад су у Србији романтичарски идеали, народњаштво и фолклоризам уступали место космополитизму, позитивистичко-сцијентистичким идејним струјањима и индивидуалној критичкој свести. за та нова струјања Васић се тада одлучно определио и трајно их везао за оно најбоље и најплеменитије што је баштинио од родитеља и средине у којој је поникао, за националну самосвест, љубав према највреднијим манифестацијама националног бића, чист и разгранат језик, борбеност, снагу и истрајност. Његове врлине и способност сви су брзо запажали. После завршених студија кратко време је био наставник гимназије у Великом Градишту и Неготину, а већ 1895. године Валтровић га је изабрао за свог сарадника у Народном музеју у Београду и издејствовао му за наредне године стипендију за студије археологије у Берлину.

Појединости о Васићевим студијама у иностранству нису познате. Зна се једино да је 1898. године напустио Берлин и прешао у Минхен, где је 1899. године код А. Фуртwднглера одбранио своју докторску тезу Дие Фацкел ин Култус унд Кунст дер Гриецхен. У земљу се вратио исте године као самопоуздан човек који је, како то показује једна Васићева фотографија из тог времена, пленио племенитом појавом и благим, умним погледом. Таквог сарадника имао је покрај себе Валтровић вероватно све до смрти 1915. године. Већ на фотографијама из раних двадесетих година Васићев лик се мења, али сигурно не само због старења већ и због унутрашњих преживљавања која су учинила да са његовог лица отпочне да зрачи нервозна, појачана енергичност и притајена туга. На сачуваним Васићевим снимцима из тридесетих година ова енергичност уступа место готово деспотској строгости, а туга – продорном и хладном погледу, тако да је пред нама већ лик који су добро упамтиле последње генерације његових ученика и који се није битније изменио до његове смрти 1956. године.

Ове промене Васићевог изгледа подударају се, готово до танчина, са променама које се запажају у његовом стваралаштву, а делом и са редоследом историјских догађаја, судбоносних за Србију, чији је учесник и сведок био. раздобље од 1894. до 1914. године, кад су „малом Србијом корачали велики људи“, означава апогеј Васићевог стваралаштва. Тада он све стиже: енергично и успешно наставља Валтровићево дело и на Универзитету, и у Народном музеју и у Српском археолошком друштву (уредник Старинара 1908-1911), бави се ликовном критиком, организује Прву југословенску уметничку изложбу (1904), а истовремено објављује једну за другом археолошке студије и монографије, велике и по формату и по садржају – о Пинкуму, Виминацијуму, Јабланици, Чаршији, Малом Друму, Грацу, Винчи и Жутом Брду.^[1] Он нема такмаца међу археолозима у осталим балканским земљама и њему широм отварају врата водећи светски археолошки часописи: јахресхефте дес цестерреицхисцхен Арцхäологисцхен Институтс, Рöмисцхе миттеилунген, Арцхив фüр Антхропологие, Рéвуе арцхéологиqуе, Аннуал оф Бритисх Сцхоол ат Атхенс, Прäхисторисцхе Зеитсцхрифт и Јахрбуцх дес деутсцхен Арцхäологисцхен Инситутс.

Не само у односу на кратке, махом дескриптивне Валтровићеве чланке из праисторијске, античке и средовековне археологије, већ и на публикације у тада водећим центрима археолошке науке – у Бечу, Берлину, Паризу и Лондону, Васићеви радови из овог раздобља предњаче и коришћеном методологијом, и тачношћу опсервације и смелошћу закључивања. С друге стране, његова теренска истраживања, посебно систематска ископавања Винче, представљају у методолошком смислу узоре које је и данас тешко превазићи. При објављивању резултата теренских истраживања, Васић се није задовољавао само описом и систематизацијом прикупљене археолошке грађе већ је увек ту грађу укључивао у контекст културних кретања у југоисточној Европи и на Балканском истоку. Поједини Васићеви радови из тог раздобља – на пример „Прилози ка решавању тројанских проблема“ из 1906. године – још су актуелни; њима су не само постављени темељи модерне археолошке науке у Србији већ они садрже претпоставке – као оне о аутономији неолитске културе у Дунавској долини – које се тек у наше дане показују као научне истине.^[2]

У овом раздобљу Васић је, почев од 1904. године предавао археологију на Универзитету, а 1906. примио је од Валтровића и дужност „чувара“ Народног музеја. Предмет Васићевих предавања на Филозофском факултету Универзитета у Београду означен је као класична археологија. Из неколико сачуваних докумената јасно се, међутим, види да је Васић у својим предавањима обухватио, у ствари, цео праисторијски и класични период егејског света и унутрашњости Балканског полуострва, сматрајући при том, као и његови учитељи, Валтровић и Фуртвенглер, да класична археологија чини основу свих археолошких проучавања.

У 1908. години отпочиње Васић и своје животно дело – систематско ископавање и проучавање праисторијског насеља у Винчи. Те исте године Народни музеј је добио стратиграфски сређену збирку предмета са овог изузетно богатог и значајног локалитета, јединствену у Европи. „у необавештеној, скоро непријатељској нашој средини“, присећао се Васић, „било је тада тешко отпочети скупа археолошка испитивања у Србији“.^[3] Али он наредних година отпочиње борбу за „ненадмашну Винчу“ и „после критичних момената између најлепших и најцрњих сумњи“ успева да придобије за сарадњу Руски археолошки институт, тако да је у 1911. години добио знатна средства, и то не само за даља истраживања Винче већ и за објављивање постигнутих резултата. По речима самог Васића „замах тих истраживања био је снажан, а успех огроман и од недогледних последица за археологију у долини Дунава“.

 Ратови 1912. и 1913. нису ометали археолошке радове у Винчи, а ни проучавање нађених предмета, тако да су почетком 1914. године били припремљени за публиковање сви цртежи, фотоси и опширан текст на српском и немачком језику. Тај текст није никада објављен, али је Васић у међувремену објавио три капиталне студије о Винчи у Аннуал оф бритисх Сцхоол ат Атхенс (1907-1908) и Прдхисторисцхе Зеитсцхрифт (1910, 1911) у којима је први пут темељито образложена теза о зависности неолитске културе у Подунављу од култура бронзаног доба Егеје, односно о датовању старије фазе винчанске културе у III миленијуму пре нове ере, у време Троје II. Тезе коју је о Винчи и неолитској култури југоисточне Европе изложио Владимир Милојчић 1949. године, а која је у археолошкој науци готово једнодушно прихваћена и даље развијана до наших дана, у ствари је само актуелизирана Васићева теза из 1908. и 1911. године.^[6] То се исто може рећи и за дуго подржаване и слављене дифузионистичке теорије Гордона Чајлда и Фрица Шахермејера^[7], као и већину још и данас актуелних теорија о миграционом пореклу винчанске културе.^[8]

Почетак Првог светског рата и жалосни догађаји 1915. године битно су утицали на схватања и стваралаштво Милоја Васића. У његовој заоставштини налазе се три рукописа која умногоме објашњавају осетне промене у Васићевом раду и лику после 1918. године.^[9] Први, писан у Алексинцу августа 1914. године, показује да је Васић био уверен да је непријатељ прве топовске метке усмерио на Универзитет и Народни музеј с намером да уништи најзначајније установе и највеће вредности српског народа. У друга два рукописа, насловљена „Нове словенске армије“ и „Словенска заједница„, написана вероватно 1915. или 1916. године, Васић се залаже за ослобађање Словена у најширем смислу те речи и за будући културни препород словенских народа. „Словенство мора створити нове културне центре – пише он – колико ради општег толико и ради специјалног словенског интереса“, и наставља: „Данас постоје локално модифициране обласне културе међу словенским народима које су мање или више само по имену словенске. Словенски народи су били принуђени да прихвате стране културе или су им према своме нахођењу добровољно гравитирали. Српски и пољски народ били су у најгорим приликама у погледу на свој национални културни живот. Они су типски представници досадашње зле судбине Словенства“.

Како се морао осећати и шта је могао да чини човек са таквим ставовима и надама у приликама које су настале у Југославији и свету после 1918. године, није тешко претпоставити. Васић је током рата емотивно коначно прекинуо све своје везе са „германским светом“, односно аустријском и немачком археологијом, а догађаји у 1917. одвојили су га од Русије и срушиле све његове наде о „словенској заједници“ и препороду словенске културе. С друге стране, тешке економске прилике у земљи онемогућавале су било какву помисао о наставку истраживања у Винчи. Све је то изазвало регресију у Васићевим схватањима и интересовањима, па се он од 1918. до 1930. године враћа Валтровићевим идеалима и потпуно се посвећује раду на проучавању националне прошлости. Резултати тог рада су две значајне књиге: „Архитектура и скулптура у Далмацији“ и „Жича и Лазарица„. при њиховом писању Васић је себи постављао високе захтеве јер је сматрао да се средњовековни споменици не могу разумети без знања „из архитектуре и филологије, из историје и историје књижевности, из историје цркве и историје уметности“. Зато је и написао да је „Жича и Лазарица“ резултанта свих дотадашњих комплементарних сила које су радиле на пољу српских националних наука.

У 1924. години Васић је поново у Винчи; да би наставио проучавање културе коју је ту открио, он 1929. године опет прихвата помоћ са стране, овог пута од Чарлса Хајда (Цхарлес Хyде), мецене из Бирмингема. Већ после три године појавио се први том његовог монументалног дела „Преисторијска Винча„, у чијем се закључку налази следећа тврдња: „Култура у Егеји је основица на којој се има сазидати зграда целокупне праисторије у Дунавској долини од њена почетка, па до њена престанка“. Ова Васићева теза и тумачења Винче као егејске колоније не наилазе на одзив у помодној археологији тридесетих година, свој заокупљеној теоријама о великим миграцијама и етногенезом Илира и Аријеваца. отпори су велики, а оштре критике пишу чак и аутодидакти у праисторији, како их је Васић с правом називао, или археолози који су се слепо држали општеприхваћених школских теорија. Васић убрзо открива да и колеге из Енглеске очекују од њега да резултате својих истраживања стави у службу априористички постављених теорија водећих енглеских археолога. Пошто је разоткрио овај колонијалистички синдром код својих енглеских колега, Васић је и њима окренуо леђа и затражио подршку у пријатељској Француској у којој је, у то време, на жалост, цветала само класична археологија. У свом самотништву Васић до крајњих консеквенци спроводи своју основну тезу о зависности култура у Дунавској долини од оних у Егеји и 1936. године објављује наредна три тома о Винчи у којима се ово праисторијско насеље објашњава као грчка, јонска колонија из ВИ века старе ере. Остатак свог стваралачког века Васић је посветио даљем разрађивању и доказивању ове тезе, користећи се при том својом сјајном ерудицијом.

У стручним круговима и данас влада мишљење да је такав Васићев поступак нанео велике штете српској археологији. Уверен сам да се већ сад може показати да је то мишљење погрешно. Теза о јонској колонији Винчи је неприхватљива, али би за српску археолошку науку било много веће зло да се Васић повео за помодним, псеудонаучним, а, често, и веома опасним идејним струјама које су биле водеће у европској археологији тридесетих година овог века. Због „јонске колоније“ највише је трпео и губио сам Васић, док је његово дело о Винчи и данас најбољи путоказ за решавање неких основних проблема праисторије Дунавске долине и парадигма за слободну научну мисао и један узорит морални став.

Извор: Драгослав Срејовић; Милоје М. Васић, творац српске археолошке науке