Дан просветних радника Србије

У Србији као Дан просветних радника прихваћен је Митровдан, за који се верује да је дан рођења Вука Караџића. Забуну уноси чињеница да је у 18. веку, када је он рођен, разлика између Јулијанског и Грегоријанског календара била 11 дана, а не као сада 13, што значи да датум рођења Вука Караџића не пада на 8. новембар, него два дана раније 1787. године.

Вук Стефановић Караџић је био филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине 19. века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност.

Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи.

Рођен је у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе, из Дробњака.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у Манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је с 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио с образовањем, али га је Доситеј одбио.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је с Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је с породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао с Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви, осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина).

У Бечу је, такође, упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и с радом на граматици народног говора. Године 1814. у Бечу је објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица”. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану”, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица”. Због проблема с кнезом Милошем Обреновићем, било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.

Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији”. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски…”, у коме је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина.

Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим…

Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом срском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција” (нем. Дие сербисцхе Револутион).

Издавањем „Горског вијенца”, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.

Од 1814. до 1847. године Вукова победа није била извесна. Иако је његов 

рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цела Европа, па чак и највећи европски песник тога времена Немац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву.

Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.