Школа по мери детета

 

Архиве

peroooo

Код нас у школи

Широм наше земље постоји много културних и образовних установа.

У једну од њих идем и ја.

Моја школа  се зове „Милоје Васић“. Скоро је саграђена и налази се  у Калуђерици. Драго ми је што идем у нову школу јер је веома лепа и модерна. Школа има два главна и два споредна улаза. У приземљу се налази велики хол. Т о је омиљено место свих нас. Ту се одвијају главна дешавања. Често се сретну и симпатије.  Све представе, концерти, приредбе и други наступи се одвијају на великој бини у холу. Често сам учествовала и била на њој, која је увек била украшена предивним паноима.

У школи има много учионица. Свака од њих је посебна и испуњена креативним радовима ученика који у њој бораве. Зидови су покривени цртежима и саставима. Слободна сам да кажем да је моја учионица најлепша од свих. На ормарићима нам стоје змајеви које смо сами направили. Са плафона нам висе воћке од балона.  Делују толико уверљиво да нам се чини да су праве.  Осећам се врло пријатно у нашој учионици. Сви панои на путу до ње испуњени су нашим радовима. На њима су слатке беле овчице од штапића за уши. Испред њих се налазе наше макете сеоских дворишта и фотографије са Фестивала науке.

Све то чини да се осећамо као код куће. Школа је наш други дом а одељење друга породица. А ако ми којим случајем не верујете, дођите и уверите се. Надам се да ћете се и ви осећати веома пријатно код нас у школи.

                                                                                                                                                                                                                   Исидора Ђорђевић 2-4

 


 

Чудан сан

Био је петак увече када сам после напорног дана легла уморна у кревет.

После цртаћа утонула сам у веома чудан сан.

Лебдела сам међу шареним крошњама пуних мирисног воћа. Свуда се могао осетити мирис воћне чоколаде и гуменог чипса који је долазио са дрвећа. У даљини се налазила шарена кућа која ме је подсећала на ону из мог омиљеног цртаћа. Брзо сам одлетела до ње како бих сазнала ко у њој живи. Тамо су седели дечак и девојчица. Покуцала сам и они су ме позвали да уђем. Дечак ми је понудио топли какао а девојчица позвала да седнем поред ватре. Кроз причу и дружење сазнала  сам да се моји нови другари зову Ивица и Марица. То ми беше веома познато. Схватила сам да се налазим у истоименој причи . Провела сам диван са њима-шетали смо, играли се и јели разне лепе слаткише који су били свуда око нас.  Поред нас је пролазило мало лане по имену Бамби. Било је ту још много животиња које  су причале и певале. На растанку сам се растужила и пожелила да дођем још који пут.

Убрзо је сат зазвонио за устајање и све се чинило као сан.  Али тада на јастуку поред моје главе,  угледала сам чудесни цвет који сам срела код Ивице и Марице.  Био је на мојој  јастучници. Од тада се свако вече пред спавање молим да сањам опет овај мој чудесни сан који ће ме одвести у дивну шарену земљу мојих другара.

                                                                                                                                                                                                                      Анастасија Спирић 2-4

Print Friendly, PDF & Email